Stajala si dugo, nepomično. Posle nekoliko minuta osetio sam kako ti podrhtava leva ruka. Bez bilo kakve veze sa svešću prihvatam je i stežem. Na trenutak osećam kako mi se nešto oštro u tvojoj ruci zariva u dlan. Onda prestaje. Preliva se u strah. Na tvom licu tražim bilo kakvu naznaku osećanja, no jedino što iz njega isijava je ništavilo. Oblivam se emocijama koje ne mogu da vidim, koje se usuđujem da pretpostavim i zamislim kako ti ispiraju unutrašnjost tela. Misli mi ispunjava nekakva uzavrela mučnina. Nagoni moje telo da se grči i previja.
Namah tvoja šaka prestaje da treperi; i tada ponovo postajem svestan straha koji me boli. Pribojavam se do sada neviđenog. Noć koja ne nestaje čini da moja bojazan pridobije nepodnošljive dimenzije. Odskora sagledavam i pokušavam da shvatim tu stranu moć noći što sve moje tiho čini jačim.
Čujem svoje telo kako obgrljuje tvoje, koje se ne miče. Pitam se kako sam nas doveo do ovog, posve čudnog stanja. Uviđam veličinu svoje krivice koja nas guta. Izvini zbog svega. Žao mi je što si tu; ali svoju bolnu krivicu delom pripisujem tebi, bez koje svega ne bi bilo. Biva mi lakše kada shvatim da je prelomljena na dvoje. Ti i ja činimo ovo beznađe, koje je jedino sazdano iz nas i naših suludo prepletenih vremena. Ne mogu da natežem svoje misli, opet se bojim da neće izdržati. Ne nadam se ni jednoj sekundi koja dolazi, želim jedino da otekne, da nas dimenzije progutaju. Ne uspevši da podignem pogled sa tvojih zgrčenih stopala, bez pokreta i glasa, govorim ti: oprosti...
