Odbegli

Čini mi se da me doziva, nepoznatim saznanjem.

Tako poznata graja ostaje iza mene i čini se sve dalja naspram hladnog dodira stenovitog tla koje me upija, čuva i traži. Nekoliko trenutaka se priklanjam već vlažnoj travi. Potpuno zaslepljen tminom sunčevog nestanka, postojim, dok vreme jede žuti život koji osećam na otkrivenim delovima tela. Ćutim, kao da je to jedini način da spektar nepoznate, bliske zrike očuvam naizgled netaknutim. Vapim, tako suludo nem za večno dalekim i nesagorivim; i trajem taman nekoliko sati. 

Želju za osamom pravdam drugim, kao da je to sasvim dovoljno da se potpuno ogradim od njega samog. Žudim, ili pak bežim. Ne usuđujem se da se opredelim. Uranjam u visine koje sagledavam iznad pogleda dvoje ljudi. Trudim se, pri tom, da razumem zašto ne mogu da se sagledaju, i prestanu da žare i krvave se međusobno ne saosećajući jedno s drugim. Izgleda da je to jedino pravo, dovoljno dobro za oboje. Boli, ali dâ se skoro potpuno ugušiti tromim rečima utehe. Ipak je sasvim dovoljno. Za više i ne postoje.
Ne mogu da prihvatim stanje njihove netrpeljivosti i čudnovate želje za neopštenjem. Mogli su, moći će, ali ipak neće hteti. Kako da se zadovoljim sveopštim glodanjem? Razlozi su gotovo razotkriveni, zapravo, uvek sam ih bio svestan, pa ipak niko nije uspeo da mi objasni zašto su tu i mrse sve što među ljudima može biti drago. 

Samo lepo meni je dovoljno. Jedino čime čeznem da ispunim sebe; ima ga, u meni obitava, a i dalje ga toliko toga uspeva zaseniti. Prošetam ga povremeno do provlažne bele zemlje, ne bi li ga uspeo veličati; i raste, neobično. I tada plivam u njemu. Lepo u meni kupa se mojim zvezdama koje željno kradem među retkim oblacima. Volim, ćutim, snim onaj zrikavi krak sunca koji će me svojim krajem probuditi i reći: vrati se.