Žak Prever

Kako naslikati portret ptice

Naslikati prvo kavez

sa otvorenim vratancima

naslikati onda
nešto ljupko
prosto
lepo
i korisno
za pticu
nasloniti zatim platno na neko drvo
u vrtu
šumi
ili planini
sakriti se iza drveta
ćutke
i ne mičući se…
Ponekad ptica odmah sleti
ali bogme nekada joj trebaju godine i godine
da se reši
Tu ne smete klonuti
valja čekati
čekati i godine ako treba
brzina ili sporost dolaska ptice
nema nikakve veze
sa uspelošću slike
Kada ptica sleti
ako sleti
tu isto savršena tišina
sačekati da ptica uđe u kavez
i pošto je ušla
četkicom pažljivo zatvoriti vratanca
a zatim sve prečage izbrisati redom
tu paziti da ne dodirnete nijedno perce na ptici
Naslikati zatim drvo
s tim da uzmete najlepšu granu
za pticu
naslikati zatim zeleno lišće i svežinu vetra
sunčanu prašinu
zujanje buba u travi u vrelini leta
a zatim pričekati da se ptica reši da peva
Ako ptica ne propeva
To je loš znak

znak da slika ne valja ništa
ali ako ptica zapeva to je dobar znak
znak da je možete mirno potpisati
Tada sasvim lagano
iščupajte ptici jedno pero
i tamo u ćošku slike lepo se potpišite.

Odbegli

Čini mi se da me doziva, nepoznatim saznanjem.

Tako poznata graja ostaje iza mene i čini se sve dalja naspram hladnog dodira stenovitog tla koje me upija, čuva i traži. Nekoliko trenutaka se priklanjam već vlažnoj travi. Potpuno zaslepljen tminom sunčevog nestanka, postojim, dok vreme jede žuti život koji osećam na otkrivenim delovima tela. Ćutim, kao da je to jedini način da spektar nepoznate, bliske zrike očuvam naizgled netaknutim. Vapim, tako suludo nem za večno dalekim i nesagorivim; i trajem taman nekoliko sati. 

Želju za osamom pravdam drugim, kao da je to sasvim dovoljno da se potpuno ogradim od njega samog. Žudim, ili pak bežim. Ne usuđujem se da se opredelim. Uranjam u visine koje sagledavam iznad pogleda dvoje ljudi. Trudim se, pri tom, da razumem zašto ne mogu da se sagledaju, i prestanu da žare i krvave se međusobno ne saosećajući jedno s drugim. Izgleda da je to jedino pravo, dovoljno dobro za oboje. Boli, ali dâ se skoro potpuno ugušiti tromim rečima utehe. Ipak je sasvim dovoljno. Za više i ne postoje.
Ne mogu da prihvatim stanje njihove netrpeljivosti i čudnovate želje za neopštenjem. Mogli su, moći će, ali ipak neće hteti. Kako da se zadovoljim sveopštim glodanjem? Razlozi su gotovo razotkriveni, zapravo, uvek sam ih bio svestan, pa ipak niko nije uspeo da mi objasni zašto su tu i mrse sve što među ljudima može biti drago. 

Samo lepo meni je dovoljno. Jedino čime čeznem da ispunim sebe; ima ga, u meni obitava, a i dalje ga toliko toga uspeva zaseniti. Prošetam ga povremeno do provlažne bele zemlje, ne bi li ga uspeo veličati; i raste, neobično. I tada plivam u njemu. Lepo u meni kupa se mojim zvezdama koje željno kradem među retkim oblacima. Volim, ćutim, snim onaj zrikavi krak sunca koji će me svojim krajem probuditi i reći: vrati se.

Naizgled ponovo

Stajala si dugo, nepomično. Posle nekoliko minuta osetio sam kako ti podrhtava leva ruka. Bez bilo kakve veze sa svešću prihvatam je i stežem. Na trenutak osećam kako mi se nešto oštro u tvojoj ruci zariva u dlan. Onda prestaje. Preliva se u strah. Na tvom licu tražim bilo kakvu naznaku osećanja, no jedino što iz njega isijava je ništavilo. Oblivam se emocijama koje ne mogu da vidim, koje se usuđujem da pretpostavim i zamislim kako ti ispiraju unutrašnjost tela. Misli mi ispunjava nekakva uzavrela mučnina. Nagoni moje telo da se grči i previja.

Namah tvoja šaka prestaje da treperi; i tada ponovo postajem svestan straha koji me boli. Pribojavam se do sada neviđenog. Noć koja ne nestaje čini da moja bojazan pridobije nepodnošljive dimenzije. Odskora sagledavam i pokušavam da shvatim tu stranu moć noći što sve moje tiho čini jačim.

Čujem svoje telo kako obgrljuje tvoje, koje se ne miče. Pitam se kako sam nas doveo do ovog, posve čudnog stanja. Uviđam veličinu svoje krivice koja nas guta. Izvini zbog svega. Žao mi je što si tu; ali svoju bolnu krivicu delom pripisujem tebi, bez koje svega ne bi bilo. Biva mi lakše kada shvatim da je prelomljena na dvoje. Ti i ja činimo ovo beznađe, koje je jedino sazdano iz nas i naših suludo prepletenih vremena. Ne mogu da natežem svoje misli, opet se bojim da neće izdržati. Ne nadam se ni jednoj sekundi koja dolazi, želim jedino da otekne, da nas dimenzije progutaju. Ne uspevši da podignem pogled sa tvojih zgrčenih stopala, bez pokreta i glasa, govorim ti: oprosti...

Moje mesto, tu

Najdražoj.

Želim... Ne znam šta želim. Uostalom, sada nije ni bitno šta želim već na šta me noć nagoni. Možda je došlo vreme da pričam o noći. Pokušaću, premda sam veoma umoran i ispijen.

Ne znam kada sam shvatio kakve moći odsustvo Sunčeve svetlosti ima. Isprva deluje tako bezazleno, ali ona čoveka tera da na stvari gleda kao da su opasnije nego što su to inače, po danu. Možda i prva stvar koja mi pada na pamet kad je čujem ili osetim je taj pogled u vasionu koja je naspram toga što izgleda tako prenatrpano, zapravo veoma izdašna i prazna. Beskonačno prazna. Mnogo zvezda, planeta, asteroida i galaksija koje su toliko zanemarljive veličine u odnosu na prostranstva koja zauzima vakuum svemira.

Svet i sve drugo postojeće nastalo je velikim praskom. Sve što postoji bilo je skoncentrisano u tačkici, gotovo nevidljivoj ljudskom oku. Jedna sićušna stvar sa nezamislivom količinom energije i "svega", koja je postojala u nečemu što zovemo ništa. Tada su veličine gubile smisao, tačnije, naša interpretacija velikog i malog. Nešto što je jako teško zamisliti. Izvan te tačke nije bilo ničega. Nikakve dimenzije. Vreme nije teklo, jer nije ni postojalo, a sa njim ni prostor. Četiri osnovne dimenzije nastale su u trenutku kada je i sve nastalo. Sada nije ni bitno koliko je sve trajalo jer u ovom trenutku i vreme gubi smisao. Za trenutak se vraćam u sobu, pogledam razvaljeni sat, shvatim ponovo iste stvari i nastavim da pišem. Ne postoji granica koja ne može biti oborena. Samo što postoji raspon u verovatnoći savlađivanja za sve njih. Uvidevši da se sve zasniva na slučajnostima (raspored zvezda, kucanje sata, postojanje ljudskog roda) sve dublje zalazim u taj prostor izvan. Izvan ljudi zemlje i vremena. Tog trenutka shvatim da sam i ja samo čovek, prosto slučajan i gotovo zanemarljiv u odnosu na "sve". Tada i moje misli gube smisao i svrhu. Ali, opet, to je moja sloboda i ono što me kao biće čini srećnim. Misli, koje su tu, koje neće ispariti, već će se samo lagano nadovezivati i graditi nešto veće, uzvišenije.

I u svemu tome što je slučajno, veoma stabilno i uređeno postoje zakonitosti. Čovečja percepcija zakona u nekim dimenzijama i svetovima gubi snagu i čini da se trudi i nada kako bi dokazao nešto što se u potpunosti ne može dokazati.

Možda sve to i čini da noć, prozirna poput stakla uveličava takve sitnice čineći da nas potpuno obuzmu i pokore. Jedan problem više nije jedan, već se doliva ogroman broj drugačijih problema koji podupiru i jačaju ovaj prvi i čine da izgleda strahovito moćno.

Ponovo, iluzija noći, razbijanje ljudske psihe. Nešto teško shvatljivo. Mi smo nebitni, različiti i postojimo, kao i sve drugo. Deo smo te harmonije i savršenstva. Iako se galaksije sudaraju, zvezde gase, a ljudi nestaju, sve je savršeno, i teče. Panta rhei. Samo smo delić jedne nepregledne slike, i opet, deo savršenstva, uprkos onome što nazivamo problemima. 

Ja sam zadovoljan i srećan. Bitno je i nije bitno. Postoji samo premalo onih kojima je to bitno. I taj mali broj je, povrh svega, značajan, za nešto. Noć me uvlači u sebe, prostorni, paralelni deo sebe. A sve je noć; možda smo mi samo previše blizu Suncu. 

Otvaram prozor. Ulična svetla i smog grade barijeru između mene i mojih zvezda. Ne mogu da ih vidim. Mirisi izgorelog uglja i rane proleći draže mi čula. Vidim nekoliko uličnih svetiljki, napuštenu fabriku, jednu ulicu, dogorele sijalice i pomislim u sebi:

"Hm... Ljudi."