Moje mesto, tu

Najdražoj.

Želim... Ne znam šta želim. Uostalom, sada nije ni bitno šta želim već na šta me noć nagoni. Možda je došlo vreme da pričam o noći. Pokušaću, premda sam veoma umoran i ispijen.

Ne znam kada sam shvatio kakve moći odsustvo Sunčeve svetlosti ima. Isprva deluje tako bezazleno, ali ona čoveka tera da na stvari gleda kao da su opasnije nego što su to inače, po danu. Možda i prva stvar koja mi pada na pamet kad je čujem ili osetim je taj pogled u vasionu koja je naspram toga što izgleda tako prenatrpano, zapravo veoma izdašna i prazna. Beskonačno prazna. Mnogo zvezda, planeta, asteroida i galaksija koje su toliko zanemarljive veličine u odnosu na prostranstva koja zauzima vakuum svemira.

Svet i sve drugo postojeće nastalo je velikim praskom. Sve što postoji bilo je skoncentrisano u tačkici, gotovo nevidljivoj ljudskom oku. Jedna sićušna stvar sa nezamislivom količinom energije i "svega", koja je postojala u nečemu što zovemo ništa. Tada su veličine gubile smisao, tačnije, naša interpretacija velikog i malog. Nešto što je jako teško zamisliti. Izvan te tačke nije bilo ničega. Nikakve dimenzije. Vreme nije teklo, jer nije ni postojalo, a sa njim ni prostor. Četiri osnovne dimenzije nastale su u trenutku kada je i sve nastalo. Sada nije ni bitno koliko je sve trajalo jer u ovom trenutku i vreme gubi smisao. Za trenutak se vraćam u sobu, pogledam razvaljeni sat, shvatim ponovo iste stvari i nastavim da pišem. Ne postoji granica koja ne može biti oborena. Samo što postoji raspon u verovatnoći savlađivanja za sve njih. Uvidevši da se sve zasniva na slučajnostima (raspored zvezda, kucanje sata, postojanje ljudskog roda) sve dublje zalazim u taj prostor izvan. Izvan ljudi zemlje i vremena. Tog trenutka shvatim da sam i ja samo čovek, prosto slučajan i gotovo zanemarljiv u odnosu na "sve". Tada i moje misli gube smisao i svrhu. Ali, opet, to je moja sloboda i ono što me kao biće čini srećnim. Misli, koje su tu, koje neće ispariti, već će se samo lagano nadovezivati i graditi nešto veće, uzvišenije.

I u svemu tome što je slučajno, veoma stabilno i uređeno postoje zakonitosti. Čovečja percepcija zakona u nekim dimenzijama i svetovima gubi snagu i čini da se trudi i nada kako bi dokazao nešto što se u potpunosti ne može dokazati.

Možda sve to i čini da noć, prozirna poput stakla uveličava takve sitnice čineći da nas potpuno obuzmu i pokore. Jedan problem više nije jedan, već se doliva ogroman broj drugačijih problema koji podupiru i jačaju ovaj prvi i čine da izgleda strahovito moćno.

Ponovo, iluzija noći, razbijanje ljudske psihe. Nešto teško shvatljivo. Mi smo nebitni, različiti i postojimo, kao i sve drugo. Deo smo te harmonije i savršenstva. Iako se galaksije sudaraju, zvezde gase, a ljudi nestaju, sve je savršeno, i teče. Panta rhei. Samo smo delić jedne nepregledne slike, i opet, deo savršenstva, uprkos onome što nazivamo problemima. 

Ja sam zadovoljan i srećan. Bitno je i nije bitno. Postoji samo premalo onih kojima je to bitno. I taj mali broj je, povrh svega, značajan, za nešto. Noć me uvlači u sebe, prostorni, paralelni deo sebe. A sve je noć; možda smo mi samo previše blizu Suncu. 

Otvaram prozor. Ulična svetla i smog grade barijeru između mene i mojih zvezda. Ne mogu da ih vidim. Mirisi izgorelog uglja i rane proleći draže mi čula. Vidim nekoliko uličnih svetiljki, napuštenu fabriku, jednu ulicu, dogorele sijalice i pomislim u sebi:

"Hm... Ljudi."